Osnovna ali ne i jedina komponenta oba sistema je kamera. Treba pogledati i solucije za snimanje video zapisa. Od najstarije do najnovije tehnologije, to su video rekorderi, DVR uređaji i standardni računari sa instaliranim softverom za video menadžment. Video rekorderi, iako još tu i tamo u upotrebi, su definitivno veoma zastarela tehnologija koju više niko ne instalira kao novi sistem. DVR uređaji su uređaji koji služe za konverziju analognog video signala u digitalni i zapisivanje istog na hard disk. Iako su do sada korektno obavljali svoj posao, DVR sve manje uspeva da odgovori na tehnološke izazove današnjice. Jedan od problema je da se DVR-ovi različitih proizvođača ne mogu povezati u jedan sistem. Takođe, nefleksibilan i fiksan broj kanala može da bude problem na instalacijama ukoliko se potreban broj kamera ne poklapa sa potrebnim brojem kanala koji su na raspolaganju na DVR-u. Ne manje značajno je da DVR-ovi često koriste protokole koji nisu standardizovani, što krajnjeg kupca primorava da kupuje opremu samo jednog proizvođača. Što se tiče standardnih računara, budući da je u pitanju svetski standardizovana oprema, izbor hardvera ne može biti veći. Možete pomešati komponente bilo kog proizvođača i sistem mora da radi. Takođe, aplikacije koje su namenjene radu na računarima za video nadzor su fleksibilnije i donose mnogo više raznovrsnih i korisnih opcija. Mogućnost povezivanja ovih računara se podrazumeva, tako da kreiranje distribuirane mreže sistema za video nadzor nije nikakav problem, čak i ako je u pitanju nekoliko stotina povezanih servera.

Instalacija analognih i digitalnih sistema ima dosta sličnosti, ali i razlika. U suštini sastoji se od polaganja kablova od centralnog mesta za snimanje do kamera. U praksi, nije ovako jednostavno. Svaka analogna kamera mora imati poseban kabl za video signal do DVR uređaja, što čini fizičko izmeštanje DVR skoro nemogućim, budući da svi kablovi treba da se prebace na novu lokaciju. Stvari mogu dodatno da se zakomplikuju ukoliko tu postoje i PTZ kamere (potreban je poseban kabl za kontrolu PTZ kamere), audio komponente ili I/O portova za kontrolu eksternih uređaja. U slučaju računara-servera kod IP rešenju situacija je mnogo jednostavnija. Budući da je u pitanju standardna mrežna oprema, važe i standardna pravila instalacije. Npr. moguće je povezati 2 tačke udaljene 100m jednim kablom, gde sa jedne strane imate server za video menadžment a sa druge 11 kamera. Potrebno je postaviti računarski "switch" na strani kamera i povezati kamere kratkim kablovima sa "switch"-em. U slučaju analogne instalacije, morali bi provući 11 x 100m koaksijalnog kable, tj. za svaku kameru posebno po jedan kabl. Pored videa, kroz mrežni kabl može da "putuje" i audio signal, PTZ kontrola, I/O kontrola kao i da se kamera napaja strujom. Normalno, IP mreža se strukturno kablira, pa je moguće odvojiti mrežu za video nadzor, a ostatak mreže koristiti za druge namene što nije slučaj sa analognim rešenjima gde se čitava mreže isključivo koristi samo za video nadzor.

Iz svega ovoga, jasno je da upoređivanje cene samih kamera nije dovoljno. Realnije je porediti cenu instalacije po jednom kanalu, tj. cenu kamere sa kablovima (i ostalim komponentama koje moraju ili mogu da se ugrade u sistem, npr. napajanje, PTZ kontrola, audio...) do uređaja/servera za snimanje. Iako je IP kamera najčešće skuplja od analogne, ovo se menja ako se uzme u obzir inteligencija IP kamere, fleksibilnost i tehnička superiornost. Ne treba zaboraviti da je analogna tehnika praktično već došla do kraja svog tehnološkog razvoja, a da pored već pomenutih tehnoloških prednosti, IP kamere očekuje razvoj u svim pravcima. Ovo se nameće kao dodatno opterećenje za menadžment koji treba da donese odluku za koji sistem video nadzora će se odlučiti, budući da bi izbor analognog sistema bio dosta rizičan ako se pogleda u budućnost.